OTKUD JA MEĐU “ PANDURIMA“?!

Датум објављивања: 24.10.2017   9:29 PM


     Sećanje na sindikate seže još u klinačke dane, ona vremena kada se, ne znam zbog čega, podrazumevalo da ja odlazim s ćaletom do njegove firme kada su stizale čuvene polutke i nekakvi paketi svakojakih “gluposti” za špajiz, što sam, priznajem, doživljavao kao svojevrsnu kaznu!
Mislim na te odlaske i one mučene polutke što su se vozikale sa mnom na zadnjem sedištu “bube”, ali...

Možemo polemisati o tim vremenima, valjanosti tog sistema u kojem su svi bili jednaki osim onih koj su bili jednakiji od drugih, ali jedno je, čini mi se, neporecivo- sindikati su imali smisla, odnosno, služuili su još nečemu osim podeli raposlućenog stočnog fonda na silne rate- služili su radniku da se oseti kako neko zaista stoji iza njega, njegovih prava i njegovog dobra.Možda grešim, možda je sve to bio samo privid, ali je barem i kao privid postajao taj radnički grudobran zvani sindikat, sve dok nisu došla vremena koja su obesmislila sve, radnika ponajviše a sidikate učinile mekom rukom vlasti i podružnicama partijskih poslušnika pozamašnih gabarita i nikakvog intersovanja za radničku klasu!
Nažalost, ta vremena besmisla traju i danas, jednako, ako ne i surovije negoli tad, sindikati su odavno postali besmisao svoje suštine a radnik...
Radnik je postao rob, ukoliko još i ima “sreće” da nešto radi, tačnije- robuje, zaštićen koliko i list na vetru, no...
Onda se dogodilo nešto što me je prelomilo, vratilo veru u činjenje nekih ljudi da se bore za još nešto osim za sinakure, sindikane fotelje i masne apanaže vlasti- Policijski sindikat Srbije!

Priznajem, zvuči šizofreno da neko ko je odrastao u novobeogradskim blokovima, u kojima se na muriju gledalo s dobranim prezirom (ne uvek bez razloga, prečesto je policija služila batini a ne narodu) pronađe sebe u policijskom sindikatu!
E, pa ima i to svoju istoriju, i to slavnu što se mene tiče! Naime, u ovim vihornim godinama svakojakog sumraka upravo je Policijski sindikat Srbije bio i ostao jedan od lučonoša onih ideja za koje se i sam zalažem i borim: borba za radnika je borba čoveka; borba za čoveka je najveći ideal kome težimo; težeči idealu postojimo, zaista postojimo kao ljudi a ne tek kao senke nekadašnjeg čoveka!
Ovi sindikalci se nisu tek salonski rvali sa nepravdom koja se čini radniku, običnom malom i obespravljenom čoveku, državi...već su i rečju i delom stali iza svog postojanja ne strahujući da izađu na ulice, javno, jasno i glasno kažu šta misle o otužnom stanju u državi u kojoj je, rekoh, “srećan” onaj koji ima posao, a taj posao se uglavnom svodi na robovanje i večitu strepnju hoće li ga i sutra imati ili će postati još jedna statistkička mrlja i žrtva samovolje obesnih novokomponovanih gazda/goniča robova?!
Marširao sam s tim ljudima u istom stroju na mnogim protestima koje su organizovali ili kojima su se priključili vazda pružajući podršku onome ko pozove i prozove!
Vremenom sam ih upoznavao, vremenom sam prestao da zazirem, vremenom sam stekao poverenje videvši da nisu rekli pa porekli, nisu rekli pa zaćutali, nisu rekli pa istakli cenu da su na prodaju i da će zaćutati ukoliko se nađe valjani sponzor koji će ih bezecovati kao dobru udavaču.
Ne, i danas govore isto što i pre godinu, dve, tri...bore se za iste stvari, stoje uz iste idale i stoje, što je meni najvažnije, uz malog, obespravljenog čoveka, bez razlike da li je u uniformi ili ne, potencirajući upravo to da nema i ne sme biti razlika i podela na “nas” i “njih”, jer svi smo isti stroj- ljudi koji se bore za svoja prava! Ništa manje i ništa više!

Naravno, poverenje u ovaj sindikat ulivalo mi je i fakat da su nekolicina mojih iskrenih prijatelja, ljudi koje izuzetno cenim i uvažavam- članovi sindikata!
Nisam klinac koji trči tamo kuda mu idu drugari, skeptičan sam i sumnjičav po prirodi, ali sve navedeno navelo me je da poverujem u iskrenost namere i dela neke sindikalne organizacije, i to baš one za koju sam mislio da će možda biti i poslednja opcija kojoj bih se pridružio!
Dete iz blokova i murija- vino i voda, rođaci, što bi se reklo, ali...
Naravno, koliko su ove reči zaslužene toliko se već sutra mogu premetnuti u kudnju i najžešći napad ukoliko iznevere sve ono za šta se godinama časno bore, ali ako već godinama ne uzmiču ni za stopu s istog grudobrana- verujem im i zbog toga sam kao civil s ponosom popunio njihovu pristupnicu!
Poverenje se zaslužuje, oni ga jesu zaslužili!
Ne sedeći u udobnim sindikalnim kancelarijama s pogledom na radničku klasu kroz flašu preplaćenog pića, već delom!
Verujem i nadam se da će tako i ostati!
U suprotnom neće izneveriti mene već sebe, a ja ću i tada biti više nego raspoložen da pišem...

Prošle su decenije otkad sam s ćaletom išao po sindikalne polutke, ne shvatajući suštinu takve organizacije!
Vremenom sam stasao i shvatio!
Ovde polutki nema, ali ima onoga u šta zajedno verujemo- čoveka, a vera u njega je i vera u Boga, u valjano sutra, u pravo čoveka da živi životom dostojnim čoveka!
Ništa više i ništa manje!


                                                                              AUTOR TEKSTA: Mihailo Medenica