NIJE KOSOVO I METOHIJA KRIŠKA HLEBA DA GA DELIMO VEĆ NAFORA...

Датум објављивања: 9.11.2017   9:51 PM


 

Nije Kosovo i Metohija kriška hleba da ga delimo, već nafora…

 

 

Nije, Dačiću, Kosovo i Metohija kriška hleba pa da ga delimo, kako velite, već nafora, pričest svakog umrlog, živog i još nerođenog Srbina, shvatate li to?!
Kako da podelimo dušu, evo objasnite mi i razumeću?
Kako da je raspolutimo, razrežemo i kažemo: „Evo, ovoliko nam je dosta, a ovo praznine što osta popunićemo pepelom, piljevinom, slamom, blatom i sramotom!“
Gde da udarimo među patnji? Imate li neku meru kolko je grobova dovoljno Srbiji da su tu kad pritrebaju, al da se ne vide baš s terasa „Beograda na vodi“ i govornica dok uglas telalite o svetoj srpskoj zemlji- onoj iz cvećare, u džakčićima, zgodnoj da se ima pri ruci i uspe u saksije kad vam valja o nekim godišnjicama zakukati nad muškatlom: „Ko da mi otme iz moje duše Kosovo..?“
Ne sporim, može se od krstača napraviti taraba, al će doveka ostati krstače, znate..?
Koliko nam je crkava i manastira dovoljno da ne pređe u kič i neukus?!
Znam, previše ih je dole, to se zidalo kao da je hiljadu bogova a ne jedan!
Pitanje je u koliko njih je i taj jedan Bog uspeo da svrati za sve ove vekove, kao da nema još gde da konači osim na Kosovu i Metohiji?!

Probrati, brate, dve- tri do kojih se najlakše stiže o Vidovdanu i koje su, onako, lepe za fotografisanje pa tu povući crtu!
Ostale, pa zna se- ako Nemanjići nisu imali građevinsku dozvolu, šta tu da se priča..?
Mislim, da vam ko sutra ne spočita dvostruke standarde- ako je mogla Savamala što bi Sveti Arhangeli bili izuzetak?!
Problem su živi, znam, s njima će najteže ići, nerazumno je to- ostalo dole da čuva ognjišta, grobove, Srbiju, a nikako da shvate da je Srbija do tamo dokle se vide „Parovi“ a ne dim iz stoletnih sulundara, plamen voštanice i crnina presamićena nad detetovim grobom!
Nacionalni interesi dopiru dokle dopiru i nacionalne frekvencije, pa lepo proveriti ko šta gleda o onim danima kad imaju struje po neki sat i tu udariti među!
Ne treba nam, realno, toliko Srba, naročito ne takvih, težaci su to, neugledni, ne bi to znalo ni celofan sa sendviča da skine sve i da ga povedeš na mitinge.

Znam ih, tolko sam puta konači u Velikoj Hoči, duša im ko nebo, grudi premale za onolka srca, al to sve nešto skislo i neveselo, skoro da nema kuće iz koje neko nije otet il ubijen pa bi samo o tome da govore a vala i da zaplaču, pa gde s takvima u Evropu, aman?!
Ništa ti nije bolje ni po drugim selima, ono što je ostalo od sela- detetu će uzet od usta da stave pred namernika, sve zaklinjući se u Srbiju ne shvatajući da što je za njega prag, za Srbiju (vlast) je panj…
A, takvih panjeva kolko volite, odnosno, ne volite!
Samo da se čovek sapliće o njih, a ne kao na ovim našim koridorima ka Evropi- nigde ni kamička, osim onih temeljaca što sejete za sobom ko Ivica i Marica, tačnije, Ivica i Aca, da u povratku nađete put do kuće, kad ono kuća na- Kosovu i Metohiji!
Ne, ne ta za koju plaćate krezovske dažbine, već ona koja vas čeka bez ikakve nadoknade, željna da joj prekoračite prag i pogledate kroz trulo okno starog prozora kako pogled puca na- Srbiju!

Ništa se iz kuća Kosova i Metohije ne vidi jasnije do Srbija, sve i da su prozori zatarabljeni, verujte, ali i to se mora razgraničiti!
Ne može svako da gleda put Srbije kako mu volja, već kako i koliko će mu biti razrezano!
Dobro, to razrezano možda i nije valjani izraz, podseća na prosutu drob i preklane vratove, ali i to treba razgraničiti: do tog i tog drveta žalimo srpske žrtve a odatle nek žrtve malo žale nas!
Lako je njima pod zemljom da srbuju, al budi ti čovek na zemlji pa pošteno reci: „To što Srbije bez Kosova i Metohije nema ne znači da Srbije bez Kosova i Metohije ne može biti! Neka je i ko pogranična konjušnjica ali se zove Srbija, pa za početak dovoljno!“
Za početak kraja, al nije svaki kraj i tužan, imate one u pornićima, da prostite, u njima niko ne zakuka na kraju već se rastanu uz poljubac, tako da, u pravu ste, valja razgraničiti sve što se može pa nas možda i poljube na kraju dok izmrcvareno ležimo na krevetu posle…

Samo napred, sekiru u ruke pa udrite posred duše kako vam volja, nije bitno ako se sekira otme pa uz dušu prepili i pola tela- što je manje Srbije to će se lakše provući kroz onaj mišji prolaz u Evropu, a tamo raj…
Ne isti onaj u kojem počivaju junaci postradali za Kosovo i Metohiju, to je drugi, nedeljiv, ne vidi se iz zavetrina kabineta i ne možete do njega ni da se jedan drugom popnete na ramena, stojeći na onim temeljcima Srbije koju zidate ne shvatajući da podižete zidine oko sebe…
P. S. Ako zasmeta miris pećkih kandila, oprostite mu, teško je njega ustaviti i udariti zabran, divlje je to i neposlušno, vekovi ga razmazili…
Pokušajte s onim mirišljavim jelkicama iz službenih automobila- dokle razrežete tamo ih okačite, čisto da ne osetite smrad.
Ne s Kosova i Metohije, već onaj koji vas prati i koji se, bojim se, ne može razgraničiti, niti razvejati, doveka…

        

                      AUTOR TEKSTA:
                     Mihailo Medenica